Maj 2009. godine


Druga stručna ekskurzija Departmana za evropsku ekonomiju i biznis ...

Postavlja se veliko pitanje zašto ovu ekskurziju nazvati drugom. Gde to počinje prva, a završava se druga ekskurzija? Upada se u nezahvalnu poziciju upoređivanja istih. Da li je to potrebno? Mislim da nije. Putnici su se delom promenili (brucoši su iskoristili šansu, sophomores propustili) takođe i destinacije, ali je ideja ostala ista. Ideja pripadnosti, kolegijalne profesionalnosti, akademizma, i povrh svega prijateljstva.Bez istih, put ne bi bio moguć, harmonija se ne bi ostvarila, a proces poistovećivanja jednih sa drugima mukotrpan. Dakle, veliki je izazov bio pred nama, fizički izdržati put, podrediti sebe kolektivu, a epitet druga (ekskurzija) učiniti nepotrebnim, odnosno opravdati numeraciju. Ako se detaljnije pogleda i pregled predavanja, kojih je bilo ukupno 9, onda nije teško objasniti i zbog čega reč „stručna“.

Krenuli smo jutrom, da dan iskoristimo maksimalno i u Beču napravimo izlet. Dugogodišnji uticaj Austro-Ugarske na ovim prostorima učinio je da nam arhitektura Beča ne bude nepoznanica. Kratka šetnja, kroki razgledanje, puno naših zemljaka na ulicama i prijatno popodne, dali su nam energije za nastavak puta i noćnu vožnju. Evropski put bez administrativne prestonice EU, nije bio realan, stoga je Brisel bio naša sledeća destinacija. Autentičan, neposredan, prihvatljiv svima, bio je idealno mesto za prvu žurku (tj. drugu, pošto je prva bila u autobusu posredstvom open mic-a) i to u čuvenom pabu „Delirijum“, poznatom po Ginisovom rekordu po broju posedovanja različitih vrsta piva (oko 2400, dobro čitate, toliki je broj nula). Posle zabave i odmora, čekao nas je kreativni, stručni deo - predavanje u Evropskom parlamentu. Mlađi čovek, Belgijanac, pravnik po obrazovanju, koncizno i sa priličnom preciznošću, izneo nam je krucijalne podatke o funkcionisanju Evropskog parlamenta, sa posebnim osvrtom na monetarnu i budžetsku politiku, omogućio interaktivni odnos (što je i inače važilo za sva predavanja – diskusija, pitanja, dileme), fizički sproveo kroz isti, sa posetom i glavnoj skuptinškoj sali.

Nastavak puta nas je vodio ka Holandiji, nama „posebnom“ gradu Den Hagu i jednom od najliberalnijih gradova EU, Amsterdamu. Prelepa reka Amstel, mnoštvo restorana, neizbežna Crvena četvrt i vedra noć zaokružili su našu Flamansko-Valonsku deonicu. Držeći se one profesorove, da Pariza nikad dosta, stigli smo u isti sa velikim očekivanjima, iako ga je većina nas već posetila. Kao što bi kladioničari rekli, Pariz je bio klasični fiks, gde prvo otići i šta prvo posetiti bili su naši jedini problemi. Panoramsko razgledanje, Jelisejska polja, Konkord, Trokadero, Ajfelov toranj, Notr-Dam, Latinska četvrt, brzo su nam postali nešto poput svakodnevnice. Imali smo zakazano predavanje u sedištu OECD-a, veoma uticajne ekonomske institucije. Predavanje je bilo uspešno, sastavljeno iz dva dela, prvi o funkcionisanju OECD-a, a drugi o projektima OECD-a na Balkanu, pre svega, stranim direktnim investicijama, sa osvrtom na Srbiju. Upravo u Parizu se desila magija. Nošeni nepotpunim informacijama o svinjskom gripu, strahu i panici, upali smo u pojedinačnu, a zatim, delimično i grupnu psihozu, šta dalje raditi. Blizu odlaska kući, iz razloga prevelikog rizika po nas, svi su bili potišteni, ali i uporni u nastojanju da se put nastavi.

Međutim, tada smo izvojevali pobedu, profesor se natelefonirao, i skupa sa roditeljima, i uz potvrdu našeg ministarstva zdravlja da opasnosti nema, put je nastavljen za Barselonu. Bilo je svirača i pevača u našem autobusu, pravili smo žurke, ali je nekako od tog trenutka pesma postala lepša, složnija, poletnija. Tada se i materijalizovala naša želja za jedinstvom. Toplije vreme, vatreni temperament južnjaka i Barse kao totema mediteranske priče. Pružila nam je gostoprimstvo. Kako ostati ravnodušan na Sagrada Familiju, Gueljov park, Kolumbov spomenik, Nou Kamp i prelepu obalu? Kao posebnu čast doživeli smo prijem i predavanje u sedištu parlamenta Katalonije, pokrajine koja ne skriva svoju autentičnost, ali i daje svoj doprinos jednoj ideji slobodne Španije, Španije bez diktatora. Sa zavidnim tenom i osmehom stigli smo u Madrid, geografsko-politički centar Španije. U njemu smo osetili svu veličinu Španije, moć, kapital, ali i kulturu življenja. Zaista ima nešto kraljevski u Madridu. Akcenat na kulturi i obilazak muzeja Prado, muzeja Kraljica Sofija gde je smeštena čuvena Pikasova slika Gernika, odlazak na stadion FK Reala Visente Kalderon, flamengo-romski pečat Španije, inspirisali su svakog. Nenajavljeni, ali ne i neželjeni, srdačno smo primljeni u Ambasadi Republike Srbije. Bilo je lepo biti kući barem na jedan sat, a Njena Ekselencija gospodja Jela Bačović, predavanjem o odnosima Španije i Srbije, kao i divnim odnosom prema nama uspela je da nas učini ponosnim i bezbrižnim, znajući da nas u svetu predstavljaju kvalitetni ljudi. Pošto su nam mogućnosti dozvoljavale, napravili smo izlet, ovaj put ka istorijskoj prestonica Španije, njihovom Jerusalimu, Toledu. Tih, mističan ali i graciozan, Toledo je odisao željom za poštovanjem, iz razloga da ne padne u zaborav pretvoren je u univerzitetski centar. Naviknuti na put, daleko od kuće, bili smo blizu da zaokružimo našu Iberijsku odiseju.
Lisabon, jedinstvo vedrine i marljivosti, opuštenost na svakom koraku a daleko od anarhije, poštovanje ali i osmeh. Nudio nam se na dlanu i uzeli smo ga, grad na 7 brda, svoj, ali ubrzo i naš. Iako zgusnust raspored i turizam je mogao da uzme svoj doprinos, pa je vreme iskorišćeno za obilazak Trga Rosio, Belema, Bairo Alta, tvrđave San Žoržo i simpatičnog Dokaša, celodnevni izlet u simpatični gradić Kaskaiš, portugalski Sen Trope, najzapadnija tačka Evrope Cabo da Roca. Kao budući ekonomisti uživali smo u predavanju na EURONEXT berzi, delu Njurojške berze NYSE. U evropsku centru Žak Delor smo veoma lepo primljeni, na informativnom razgovoru o funkciji istog. Domaćinsko raspoloženje u portugalskom parlamentu, prisustvo na kratko sednici parlamenta, prijem i predavanje, kao i diskusija kod predsednika parlamentarnog odbora za evropsku ekonomiju bili su pun pogodak. I onda, isto mesto, u drugoj sali, ali nešto sasvim drugo, jedno od najboljih predavanja kojem smo ikad prisustvovali, fantastični prof. Guedeš, očarao nas je svojom prisnošću, optimizmom i naravno znanjem. Bilo je lepo čuti da smo poštovani, i željni u istu EU ideju, koja nam je i bila motiv za put. Tokom predavanja prof. Guadeša, naš profesor Kosta postavio mu je pitanje koje glasilo otprilike ovako: „ Profesore Guadeš, kako vidite sebe, kao kosmopolitu, humanistu ili portugalca?“ Profesor Guadeš iznenađen pitanjem, odgovorio je: „ Ne vidim ta tri pojma kao isključujuća, ali ako bih morao da biram, i ako kosmopolita predstavlja nekog ko ne shvata ljubav kao nešto ograničavajuće, ako se voli čovek, a ne njegovo poreklo, rasa ili zanimanje i ako to znači da volim ceo svet iskreno i nesebično, da, ja sam onda kosmopolita.“ Usledio je euforični aplauz. Da li to znači da smo se i mi pronašli kao takvi? Mislim da jesmo. Da li to znači da smo ipak uspeli? Odgovor na to pitanje je isuviše prvenstveno individualan, ali se i kolektivna boja može prepoznati.

Karaoke žurka, kao i žurka u Hard Rock Cafe-u u Lisabonu ostaće svima za pamćenje. Poslednja oficijalnost je bila prijem kod Njegove Ekselencije gospodina Duška Lopandića, velikog džentlmena i još boljeg domaćina. Aerodrom je došao tako brzo, nismo stigli da se osvestimo, bili smo kući. Kako zaokružiti priču, složiti mozaik, ustuknuti pred osećanjima, niko ne zna. Znamo da smo uspeli u jednom, a to je da potisnemo reč „druga“ (ekskurzija). Da li je to dovoljno da kažemo da smo uspeli, neka se drugi potrude da dokuče.

Marko Kalić